 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
Zbirka: ZMERAJ KOT PRVIKRAT
Zbirka: ŠPEGEL V OGLEDALU
Pesniška zbirka:
NOTRANJE POKRAJINE - PESMI
Literarne kritike
Pesniška zbirka: ČE NE VE,VE, ČE VE, NE VE (2017)
Pesniška zbirka: LEVITEV TIŠINE (2025)
Prevodi pesmi v tuje jezike (izbor)
Angleško Prevod: Erica Johnson Debeljak CANTATA OF THE FALL INTO UNTIME Industrial soup, you are in the leaving. You fallen wing. Cemented into boredom you fall and stumble into falling. Into the echoes of a rusted maw. You remember only your birth and the loss of innocence. The flowing emulsion feeds its young, which occasionally pauses. It stands by the source with rolled-up trousers. It falls naked into the scent of its own shadow. Nothing is as it seems. EXTRACTED CORE Seeds, seeds, seeds. Oxygen, oxygen, water, water, power. New blood, noble blood, always new blood. Only with a curved thought does intimacy rise, carved out with lips full of black and white, grey and greyer. The stars are destined to each other in the future. Marked before the mirror by interwoven mechanisms, the silence of an extinguished memory drags kisses out of the searchlights of the night. Cools lava. It was conceived in large sequences and is no mere illusion. The grey weeds are unimportant. ENCHANTED MEADOW It rains, pours in. Onto a torso dried from drought. It crushes stories into hardened clods. It pours them down the gullet and through the leaky drains of life. It runs and rinses. All that remains, empties, exposes scars. Real and imagined ones. It releases and forgives, it gives space to what is new. Everything around us is the response to what is inside of us. When you pour out the last scars, the sky will believe you, maybe someone else as well. Birds and deer from fairytales graze on an enchanted meadow. They drink from warm inhalations. The movement of a butterfly wing ripples the honeyed scents, and, from sheer delight, a bird alights upon a motionless arm. Francosko: Prevod: Živa Čebulj in Anne-Cécile Lamy-Joswiak Une clairière ensorcelée Il pleut, à verse. Sur le sein desséché par la sécheresse. Elle émiette les histoires en mottes dures. Elle les verse par le pharynx dans les égouts percés de la vie. Elle coule et elle rince. Tout ce qui reste se vide et dévoile ses cicatrices. Les vraies et les fantasmées. Elle libère et pardonne, elle fait place à de nouvelles cicatrices. Tout ce qui est autour de nous est l'écho de ce qui est en nous. Quand tu déverseras tes dernières cicatrices, le ciel te croira, et quelqu'un d’autre peut-être. Les cerfs paissent dans la clairière ensorcelée et les oiseaux féeriques s'abreuvent de souffles chauds, le battement d'aile d'un papillon fait onduler des parfums mielleux, avec volupté, un oiseau se pose sur une main calme. Si ça sait pas, ça sait, si ça sait, ça sait pas C'est ta voix qu'on a indiquée en premier. Des langues lisses l'époussettent des traces du temps qui passe. Une très vieille corde vocale engloutit le silence. Absorbe la forme définitive. Des béliers frappent contre les mélodies internes aux tuyaux, effritent la rouille à la lisière d'une toile d'araignée. Les voyageurs qui soufflent dans le charbon sont comme des géants qui, en marchant, ne se retournent jamais. Des fils de lumière enroulent les chevilles. Celui qui se fâche trop longtemps, perd son œil humide. Le sommet du donjon embrasse la charpente intérieure. De sa fierté dissoute l’ancre fait tic tac. Cette machine se lève de nouveau. Si ça sait pas, ça sait, si ça sait, ça sait pas. Srbsko Prevod: Dušan Stojković АКО НЕ ЗНА. ЗНА. АКО ЗНА. НЕ ЗНА Најпре је био обичан твој глас. Како глатки језици бришу из њега, пролажење следи. Како тишина гута прастару гласну жицу. Очишћен завршни облик. Овнови ударају мелодије унутрашњости цевовода, дробе рђу с прагова паучине. Путници, што дувају у угаљ, попут су џинова, што никада се не окрену међ јелама. Светлосне нити обвијају глежњеве. Онај ко предуго се љути, изгуби влажно око. Врх куле грли унутрашњу конструкцију. Сидриште стопљено поносом откуцава. Та машина изнова устане. Ако не зна, зна, ако зна, не зна. СПОНТАНО БРИСАЊЕ ИВИЦА Млаз речи дахне и главу наслони на велики прегиб неба. Предахне. Потом ноћне усне отпухну светлу пару, зазвижде и олижу наборе на ивицама. Вртоглаве пламтеће искре нису трептави путоказ, вибрира само њихов пртљаг. Млаз дахне и омекша стврднула крила, ненајављено промени смер на раскршћима. Лонац на пару се зажари. Знамо за начин на који слова горе попут земног мира у ретровизору. Акробатама што иду на рукама уступили смо место. КАНТАТА ПАДАЊА У НЕ–ВРЕМЕ Индустријска супо, ти одлазиш. Отпада ти крило. Зацементирана досадом падаш и у пад се заглављујеш. У одјеке зарђале губице. Сећаш се само рођења и губитка невиности. Изливајућа емулзија нахрани младића који на трен застане. Са заврнутим панталонама крај извора стоји. Наг пада у мирис властите сенке. Ништа није онако као што се види. ОЛОВНИ ПРЕМАЗ Плочице из ватре, керамички мрак, оловна боја остаје, Бик у прозирном пределу псује јер ослепљује га тишина одсјаја. Подлога кључа, трепавице парају врата. Немо, вече то усахне. Ветар несаницу и цев очисти, направи бео надслој. Црни бројчаници не певају. Вриште у међупростору. Rusko: Prevod: Sofya-Agnessa Yakuntsova Если верить Всяк, кто пал-упал-споткнулся о собственный чистосердечный взрыв, уже не сможет жить без моря света. Из жидкой белизны всплывает некто, обтянутый объятием сатина, льет свет и взглядом обливает. Ни капли слов, но окунает в дрожь тебя, в молчании стоит подле тебя, когда ты жмуришься в потоках наслажденья. Когда прощение − далекий миф. И будет там стоять подле тебя, когда падешь опять во имя света. Встань. Подойди. Дам белого коня, дам спутницу и поле аромата. Тот первым потеряется в сияньи: кто станет позолотой забытья, кто больше не надеется лишь на себя, кто ходотайствует перед лицом одной любви; или же тот, кто свыкнуться не может с уходом молодости, кто совсем не может принять, И что это за странные толчки в глубинных сопках собственных томлений, так что живешь ты жизнью не своей, и каждый день в угоду зеркалу рождаешь разорванность дыхательных путей. Кто в нежности доверие хранит − в сияньи лилий обжигает губы. Если верит. Если не кричит. Если под подушку бережно кладет тайну бессловесных соглашений, а может и не соглашений вовсе, и ждет прихода жителя без плоти − из ада и с небес одновременно. Он чувствует, что все мементо мори. Что все могло бы быть − как будто не было. Он можeт вжиться в наши воздыханья. Makedonsko: Prevedla: Lara Mihovilović Ако не знае, знае, ако знае, не знае Најпрво беше наведен твојот глас. Како гладки јазици од него се бришаат трагите на минливоста. Како тишина голтната од прастара гласна жица. Испиена е конечната форма. Oвните удираат мелодија во внатрешноста на цевководот, ја дробат рѓата од прагот на пајажината. Патниците што дуваат во јаглен се како титани, кои што никогаш не се свртуваат додека одат. Светлосни нишки се заплетуваат околу глуждови. Оној што предолго се лути, го губи влажното око. На врвот кулата ја гушка внатрешната конструкција. Сидрото со стопена гордост чука. Машината повторно станува. Aко не знае, знае, aкo знае, не знае. Маѓепсана ледина Врне. Истура. Врз градите што сушата ги исуши. Ги дроби приказните во цврсти грутки. Ги влева преку ждрелото во продупчените канали на животот. Лие и мие. Сѐ што останало, испразнува и открива лузни. Вистински и измислени. Испушта и простува, им остава простор на нови. Сѐ околу нас е ехо на она што е во нас. Кога ќе ја излиеш и последната лузна небото ќе ти верува, а можеби и уште некој. Елени и волшебни птици пасат на маѓепсана ледина пијат топли издишки со едно движење на крилјата пеперутката разбранува медени мириси птицата од наслада долетува на смирена рака. Со големи очи и ковчести прсти Низ звучен вител се менуваш во еден од нас. Сега кога не-желбата ја победи празнината. Дребулиите не се заборавени до совршенство. Од твојата десна страна сопатниците полека си одат и гревовите на мајката цветат во градите на детето. Од твојата лева страна веќе не е битно што се гледа во очите. Времедувачот зјапа во огнот што мирува Ја грицка вечерната кора, ја брише прашината од кориците на неотворените книги. Отвара прозорец и молчешкум го слуша кучето што лае од досада. Почеток Пеперутките го запреле песочниот часовник. Во нивната сенка бдее дрска разиграност. Со пипалото на пролетните ветрови ја опфаќаат утринската роса, го мијат и прегрнуваат новороденчето. Крилјата на срцата се насекаде. Со леснотија го полни замагленото со почетоци, било кога. Растопува патишта и брои краеви во воздух после невреме. Се враќа за да го победи тоа што помина. Poljsko To miasto szuka w sobie katedry Prevod - Przekład: Aleksandra Wojtaszek w tym mieście zawsze mnie gonił wielki opuszczony żuraw prawdopodobnie tam go zostawili żebyś miał się czego trzymać i ja jestem z kraju elfów jestem oszlifowany w niegdyś zagubionym mieście w jego księdze miejskiej jest zapisana wielka zagadka jak ze schronienia zrobić figurowe lodowisko jak szanson zamienić w nowoczesny kawałek „R&B“ gdyż to miasto wchłania i wypoleruje cię szuka w sobie katedry szuka zagubionych pocałunków mam swoje powody aby wisieć nad nim aby być gwiezdnym pyłem który góruje jedynie nad twoim kwiatowym ogrodem śmiertelna namiętność trzyma się życia jak raniona gołębica dzwoni serce w czystej wodzie wracaj z nami linio horyzontu bądź moją koziogłową zupą
